Ove godine, po prvi put smo „prekršili“ nepisano pravilo i Jadransko more, zamenili Egejskim, jer godinama unazad leto provodimo u Hrvatskoj. Otići na Korčulu, Hvar, ili Mljet, prošetati kroz Rovinj, Pulu, ili Dubrovnik je nešto o čemu se govori sve do nekog narednog putovanja. Sećanja koja se s vremena na vreme pokrenu zbog magneta koji je zalepljen na frižideru kruže čitavu godinu, a sa njima i mnogi događaji i anegdote.
Znate onaj trenutak kada se usred zime setite nečega od prethodnog leta, pa vam bude lepo, pokrenu vam se neke fine emocije i odmah počnete planirati naredno putovanje…
Čini se da smo stalno ispunjeni nekim sećanjima, događajaima i onim neizbežnim pauzama na nekoj benzinskoj pumpi na kojoj se uvek dešavaju neke zanimljive stvari.
Grčka je definitivno bila jedna od naših destinacija, ali ne ona letnja varijanta, već neka jesenja, ili možda proletnja. Svako od nas ima neki spisak destinacija/želja koje želi „chekirati“, a Atina i Solun su oduvek tu.
Nikada nismo razmišljali o odlasku na more u Grčku, sve dok moja mama jednostavno nije osvestila u nama da je to pre svega puuuuuno praktičnije.
Zašto – od mog mesta gde sam rođen i u koje iz Sarajeva dolazimo svake godine da posetimo moje roditelje, do Soluna je nepunih 400 kilometara i stiže se za neka 4 sata autoputom.
Da nije tako, put od Sarajeva do Soluna (a onda dalje) bi bio duži i bilo bi neophodno negde noćiti, otprilike tamo i odakle sam – okolina Niša.
Dakle, ako se zaputite iz Sarajeva put Soluna, negde oko Niša biste trebali napraviti pauzu, noćiti, dobro se odmoriti, a onda nastaviti put.
SARAJEVO – NIŠ – SOLUN
U zavisnosti od mesta u BiH iz kojeg polazite, do Niša se može stići iz različitih pravaca. Mi iz Sarajeva idemo preko Rogatice, Višegrada, a zatim Užica i dalje preko Kraljeva i Kruševca sve do Pojata gde se uključujemo na autoput. Od Pojata do Soluna ima nekih 460 km, a do Preševa, graničnog prelaza između Srbije i S. Makedonije, vodi autoput.
Kroz S.Makedoniju do granice sa Grčkom, također vodi autoput, ali pazite, daleko je lošiji u odnosu na E75 (Niš-Preševo). Dobro pazite na loše dionice na kojima se nalaze raspukline – ne i rupe. Ako vam je potreban odmor i tankanje goriva, preporuka je da to radite na Makpetrol pumpama.
Vozeći kroz S.Makedoniju, videli smo lepe predele, posebno onaj dio kada se približavamo Gevgeliji – granici sa Grčkom.
U zavisnosti od dana, pa i dela dana, imaćete manje, ili više sreće sa čekanjem na granici. Pola sata, sat, dva, pa i 3 i po sata, sve je moguće.
Nakon ulaska u Grčku čeka nas magistralni put, ne baš tako dobrog kvaliteta… Prednost je velika širina, pa se praktično ista traka koristi i za preticanje.
Pedesetak kilometara nakon ulaska u Grčku je skretanje desno za Thessaloniki (Solun). Obratite pažnju, na oko 10 kilometara, pre ulaska u Solun je petlja za zaobilaznicu oko Soluna – oznaka Halkidiki. Nakon obilaska Soluna uključujete se na autoput za Halkidiki. Nakon 60-ak km je prvo isključenje za Nea Moudaniu, a nakon nekoliko kilometar i drugo, gde nailazite na veliku petlju. Sledite putokaz za Sithoniu, tu skrećete desno na nadvožnjak.
Od Nea Moudania do Nikitija je još nekih 40-ak kilometara vožnje, a nakon sat vremena lagane vožnje je i Kalamitsi Thalatta kamp, mesto gde smo proveli ovogodišnji odmor.
VOŽNJA KROZ GRČKU
Od Soluna do Kalamitsija, na krajnjem jugu Sithonije, ili „drugog prsta“ Halkidikija, je nekih 160 km. Vozili smo se neka dva i po sata do našeg krajnjeg odredišta. Usput su, naravno, ogromna polja maslina, prelepi prizori i oznake za neka od mnogobrojnih letovališta.
Kako se vozi uz obalu, pruža se i prelep pogled na otvoreno more. Moram priznati da me je Sithonija nekak podsetila na Pelješac svojim predelima. U nekim delovima, pa se spuštamo, a onda penjemo do nekog uzvišenog dela puta sa koga se pruža spektakularan pogleda na more.
Pauzu možete napraviti bukvalno bilo gde usput… Dobro, ne baš bilo gde, ali eto… Mi smo se našli na nekoj gotovo izolovanoj Shellovoj pumpi. Klinci su hitno trebali do toaleta. Prizor, kao usred Meksika… Pumpa i okolo gotovo ništa. Iza pumpe polje, neki objekti i kokoške koje slobodno šetaju. Sve vreme smo u autu pričali o kokoškama i tražili neku sličnost sa filmovima koji se geografski odvijaju u Meksiku, ili negde na granici SAD-Meksiko.
ULAZAK U THALATTU
Na putu do Thalatte smo naišli na još puno maslinjaka, pumpi, skretanja za neko od letovališta, a onda – onda se ukazao šareni znak i putokaz – THALATTA KAMP.
Kamp je ogroman, veći od svih u kojima smo do sada bili. Bungalov u kojem smo boravili je opremljen svime što je potrebno – kupatilo, dve spavaće sobe, wc, terasa, parking… Bilo je tu nekih zamerki, no, sve je bilo podnošljivo.
Od bungalova do plaže, par minuta. Velika peščana plaža i beskrajni pogleda na prelepo plavo more. Stene s leve i visoki greben s krajnje desne strane razbijaju monotoniju i čine pogled punim.
Bude dana kada su talasi poprilično snažni i u tom slučaju, pogotovo ako ste sa malom decom, preporuka je da se ide do neke susedne plaže. Ima ih u izobilju i s jedne i druge strane.
U kampu ima sve što je potrebno – restoran, snack bar, bar na plaži, prodavnica, bazen, igralište… Deo sa bungalovima i kamp kućicama je odvojen i ono što je najvažnije – ima mesta za sve. Na plaži nikada nije bilo gužve i uvek smo mogli naći ležaljke, u koje god doba da smo otišli.
Kamp je tako napravljen da u njemu, ako tako želite, možete provesti 10 dana i uopšte ne izađete. Jednostavno, to je mesto za odmor, mada, imajući u vidu da je čitav kamp pokriven internetom, ne možete biti „isključeni“ 100 posto. Neverovatna mi je bila količina ljudi koji su angažovani i koji brinu da u kampu bude sve na svom mestu i da sve besprekorno funkcioniše. Stalno se čisti, kontejneri se se dnevno prazne, posteljina se menja na 4 dana, a proizvodi i namirnice u prodavnicu stižu svaki dan.
Oko nas su uglavnom bili ljudi iz Srbije, (mahom Beograd, Novi Sad, Niš), Bugarske i Grčke. Bilo je puno turista i iz Rumunije, ali uglavnom Srbija i Bugarska.
Odmah pored kampa je samo mesto Kalamitsi sa finim restoranima i jednim posebnim – Zorba. Cene su pristojne, pivo dobro, a vino predobro.
A kada smo kod vina, tu je posebna priča.
NAJVEĆA VINARIJA U GRČKOJ
Na putu za Neos Marmamrasu, na nekih 30-ak kilometara od kampa, nalazi se Porto Carras, jedna od najvećih organskih vinarija u Grčkoj. Ogroman objekat, brutalistički, sličan onim našim objektima „iz onih vremena“, ljubazni mladi ljudi i naravno, veliki izbor vina, kako za degustiranje, tako i kupovinu.
Proveli smo nekih sat vremena u vinariji vraćajući se iz Neos Marmarasa. Degustirali vina, odmarali u hladovini i naravno, kupili koji litar belog vina. Ako se nađete tamo, preporučujem Melissanthi koji veoma podseća na Istarsku malvaziju.
Vraćajući se iz Porto Carrasa, nismo direktno otišli u kamp, već produžili dalje do obližnjeg Arista Supermarketa koji se nalazi u okviru benzinske stanice. Voće, povrće, sirevi, pivo, ma šta god želite i to po vrlo ok cenama.
U povratku, prema Thalaatti, s desne strane, na nekih par kilometara od marketa, nalazi se i Pekara Hatzis – OMG!
Slatko, slano, kafa i to kakva. E, tu sam prvi put video auto sa bh. tablicama, ali to je posebna priča.
BH. TURISTI U GRČKOJ
Po preporuci moje rodice, iliti sestre od tetke kako se to kaže u Srbiji, dobio sam preporuku Facebook stranice Live form Greece.
I zaista, od kako smo počeli planirati putovanje, s vremena na vreme sam pisao u grupi i dobijao korisne informacije – gde, šta, kada, kako, zašto – ma sve. Pravi mali vodič kroz Grčku.
Par dana pre završetka letovanja, kroz jednu objavu sam “zavrteo” pitanje o turistima iz BiH, misleći da smo/su retki – kad ono suprotno.
Na mom postu se javilo na desetine ljudi iz svih delova BiH, čak i jedna komšinica sa Grbavice koja redovno putuje u Grčku. Bilo mi je jako drago da nismo retki, ili jedni od retkih ljudi koji iz BiH putuju Grčku.
Mi smo valjda vezani za Jadran, ili Tursku, pa samim tim je i turistička ponuda uglavnom usmerena na ove dve destinacije. I sam sam pitao na par mesta u Sarajevu da li imaju aranžmane za Grčku – nažalost ne. Došao sam do zaključka da ljudi, berme iz BiH, uglavnom sami preko bookinga ili direktno sa objektima aranžiraju smeštaj.
Mi smo tako rezervisali smeštaj u Thalatta kampu. Supruga je direktno kontaktirala kamp i uradila rezervaciju. Nije bilo nikakvih problema.
Jednostavno, odmor, putovanje ne treba biti samo odmor i putovanje – mora biti i avantura, a ja vam svima garantujem da će put od Sarajeva, Tuzle, Banjaluke, Brčkog… do Soluna, Halkidikija, Kefalonije, Zakintosa biti prava.
Onda, vidimo se naredne godine u Grčkoj.
Živeli!
