Zamisli ja ti napišem: „Dođi“, a ti u milisekundi kao da si već odgovor imala spreman i samo čekala moju poruku, odmah mi odgovoriš „Eto me“.
I stvarno dođeš.
Sjedneš nasuprot mene i odlučiš me napokon slušati, bez da išta kažeš.
Ne zato što ne želiš, nego zato što ne možeš.
A, kad smo mogli, nismo htjeli.
I, kad smo mogli, nismo znali.
Reći jedno drugome koliko se volimo.
Reći jedno drugome koliko se trebamo.
Reći jedno drugome koliko je važno što se imamo.
…
Večeras bih ti poslao poruku da si još uvijek tu.
Zvao bih te da dođeš i zamolio da ostaneš, iako znam da ćemo jednoga dana svi negdje i nekome otići.
Pričao bih s tobom o životu, ne razmišljajući o tome koliko će mi tvoja smrt donijeti života.
U uspomenama, mirisima, slučajnim susretima s nepoznatim ljudima, u inboxu spremljenim porukama i svim tvojim neizbrisanim propuštenim pozivima.
Vjerojatno bih i večeras, podrazumijevajući da će i sutra postojati prešutio ti ljubav, promrmljao o tome koliko mi je lijepo kad si blizu i zamolio te da mi pričaš o svojim planovima za budućnost, znajući da ti ona počinje i završava sa mnom i mojim prezimenom.
A, vidi nas.
Nismo ni počeli, a već dočekali kraj.
Zamisli ono ja ti pošaljem poruku i napišem „Dođi“ i ti dođeš.
Zamisli ono ja ti pošaljem poruku i napišem „Volim te“, a ti odgovoriš znam.
Zamisli ono ja ti pošaljem poruku i napišem „Nedostaješ“ a ti odgovoriš i ti meni.
Zamisli ono ja ti pošaljem poruku i napišem „Gdje si“ a ti odgovoriš „Čuvam te“.
