Stajao sam na putu ni tamo ni ‘vamo. Pomislio sam u sebi zar može neko stanje gore biti od tog mog? Ne znati šta čovjek treba učiniti i ići putem koji ti razum diriguje, a srce se suprotstavlja je strašan osjećaj. Šta ako je to pogrešno? Šta ako taj put sve u meni ubije, a već je dosta toga ubio. I šta ako ja na kraju svog životnog puta budem iznemogli starac koji se pokajao što nije onaj drugi put birao. Onaj put koji bi bio ludost, ali bi ga barem srce podržalo. Da li bih bio tada sretan? Možda bi tada mojim tijelom strujala ljubav koju sam željno iščekivao? Na ovom putu razuma se ta ljubav pretvorila u pepeo. Kada bih barem taj pepeo opet mogao pretvoriti u ljubav možda bi opet sve bilo kao što je nekada bilo? Davao sam sebi tu šansu, kako se ne bih poslije krivio ukoliko bih zakoračio putem kojeg me je vodilo srce. Ali, nažalost, ništa se nije desilo. Samo sam osjećao mogućnost da bih se mogao uskoro ugušiti. Iz dana u dan mi je sve više ponestajalo zraka, a ja nisam bio spreman poduzeti ono što sam zaista želio. Znao sam, na šta god se odlučio, morao bih živjeti s posljedicama. Ako budem išao dalje putem razuma ne znam šta će se sa mnom dogoditi. Već odavno sam počeo gubiti sebe.
“Šta uraditi kada čovjek ništa više ne osjeća?” – upitao sam se. Vidio sam oko sebe pepeo.
“Da li se može pepeo opet pretvoriti u ljubav? Možda da ga zapalim?- prođe mi misao kroz glavu.
Možda da uzmem šibicu čiji plamen gori toliko jako kao što je nekada ta ljubav gorjela i pokušam taj pepeo u ljubav pretvoriti. Da znam da nije do mene. Da znam da sam sve pokušao kako bih ljubav oživio na ovom putu razuma. Počeo sam pepeo paliti. Bacio sam šibicu u taj sivi prah. Ništa se nije desilo, osim što se šibica pretvorila u pepeo. Ljubav je u potpunosti nestala. Kako do kraja života ostati na ovom putu? Razne misli su prolazile mojom glavom. Da li ću moći taj teret podnijeti? A šta ako moja duša ne bude spremna? Šta ću tada? Plašila me je ta odluka koju sam donio.
Moje srce je željelo nešto drugo. Sve se to desilo iznenada, kada sam najmanje očekivao. Ali, ludost bi bila ići tim putem. Nisam siguran da li mogu preuzeti odgovornost ako se usudim ići putem srca. Također, ne znam da li sam spreman preuzeti odgovornost da nastavim ići putem razuma. Sve je tako tegobno u meni. Da mi barem Bog hoće dati neki znak. Da mi barem hoće On reći šta je ispravno.
Stojim. Ni tamo ni ‘vamo. Iako idem putem kojim ne želim, to ne znači da ću nastaviti. Gledam prema desno. To je put koji je razumom potkovan. Vidim drvo. Proljeće je. Drvo bi trebalo da behara, ali grane su beživotne i suhe. Na drvu nema behara, a neće biti ni lišća. Strašno izgleda. Počeo sam o tome razmišljati da li je moguće to drvo oživjeti. Da bude u najljepšem cvatu, kao nekada. Prišao sam mu nježnu. Dotakao pažljivo jednu granu. Grana se odmah odlomila. Poslije toga moje misli su dalje lutale. Počeo sam o tome razmišljati da li ću ja biti kao to drvo ako nastavim hodati putem razuma? Da li ću izgledati ovako beživotno kao ovo drvo? Onda sam se okrenuo na drugu stranu. Vidio sam put koji moje srce željno želi. Iako nisam još zakoračio tim putem, vidio sam drvo. Bilo je u najljepšem cvatu. Probeharalo je. Zažmirio sam i osjetio miris behara. Bio je neodoljiv. Osjetio sam opet onu životnu radost koju mi je put razuma uzeo. Osjetio sam opet da kroz mene teće život. Moje srce je luđački udaralo. Želio sam dotaći to drvo. Samo sam ga u svojim mislima vidio. Strah me je bilo krenuti tim putem. Nisam imao snage preuzeti odgovornost za taj put. Ne još!
Najgore je stajati na putu između srca i razuma. Na putu koji nije ni tamo ni ‘vamo. Šta god čovjek odlučio, valja mu živjeti s tim.
